пако́лькі злучн. insoférn
пако́нчыць разм.
1. (з чым-н.) be¦énd(ig)en vt, ábschließen* vt, erlédigen vt, mit etw. (D) Schluss máchen; éinen Schlúss¦strich únter etw. (A) zíehen*;
з гэ́тым пако́нчана das ist vorbéi [ábgehakt];
2. (з кім-н. – забіць) erlédigen vt; j-n zur Strécke bríngen*;
пако́нчыць з сабо́й, пако́нчыць жыццё самагу́бствам sich (D) das Lében néhmen*, Sélbstmord begéhen*
пако́раны кніжн. unterwórfen; úntergeordnet (падпарадкаваны); eróbert (заваяваны); bezwúngen (утаймаваны)
пако́рліва прысл., пако́рлівы ergében; únterwürfig, démütig (цярплівы, маўклівы); gefügig, fügsam, hörig (падатлівы)
пако́рлівасць ж. Ergébenheit f -; Únterwürfigkeit f -, Démut f - (цярплівасць, маўклівасць)
пако́рна прысл., пако́рны гл. пакорліва
пако́рнасць ж. гл. пакорлівасць
пако́с м. с.-г.
1. (сенакос) Mähen n -s, Héumahd f -;
2. (луг) Héuschlag m -(e)s, -schläge
пако́ст м. спец. Ölfirnis m -ses, -se
пако́ўны geräumig; mit gróßem Fássungsvermögen (ёмісты – пра пасудзіны)