супроти́вник уст., прост. праці́ўнік, -ка м., во́раг, -га м., непрыя́цель, -ля м.;
супроти́вница ж. праці́ўніца, -цы ж., во́раг, -га м., непрыя́целька, -кі ж.;
супроти́вничать несов., прост. праці́віцца, упіра́цца;
супроти́вный
1. уст., прост. (противоположный) проціле́глы, супрацьле́глы; супраці́ўны;
2. (противоречащий, непокорный) прост. праці́ўны, супраці́ўны; непако́рны.
супру́г муж, род. му́жа м.;
супру́жеский шлю́бны, сяме́йны;
супру́жество ср. шлюб, род. шлю́бу м.; шлю́бнае жыццё;
супру́жница прост. жо́нка, -кі ж.